Piše: Hedi Telđeši, instruktorka joge i arhitekta
Otkako znam za sebe, zanima me unutrašnji svet. Kakva sam i zašto baš ovakva. Zašto sam u ovom telu, u ovoj formi. I kako se to dvoje povezuje — i kako se sve to povezuje sa spoljašnjim svetom.
Mala i velika pitanja „zašto“ — i odgovori pronađeni ili izgubljeni — gradili su me i oblikuju do danas u ono što jesam. Da li znam odgovor sa sigurnošću? Ne. Odgovor nije da sam Hédi. Nije ni to da sam mama ili arhitekta.
Mislim da sam promena i proces. Sitna čestica prašine i svemir — istovremeno. Kao i ti. Ali pošto smo se rodili kao ljudi, mnogo je mentalni i duhovni rad pred nama u ovom postojanju. Mislim da živimo u vremenu kada je to neophodno za svaku dušu. Put samospoznaje — u ovom svetu koji je toliko zamršen i ponekad stvarno deluje nemoguć. Jer bez samospoznaje, bez iskrenog poznanstva sa sobom — kako možemo biti u kontaktu sa bilo kim drugim, sa bilo čim drugim?
Kako sam postala instruktorka joge
Postala sam arhitekta i instruktorka joge. Unutrašnji i spoljašnji dom postao je moj svet. Ono što stvaram u sebi — i ono što stvaram oko sebe.
Ideja o jogi iskočila mi je iz glave — jer sam u bukvalnom smislu tog dana osetila da nešto puca i iskače — u trenutku kad mi je bilo najgore sa sobom. Put kojim sam se vukla napred nije bio dobar. I moje pravo „ja“ zaostajalo je daleko iza mene.
Ne znajući šta hoću, samo želeći promenu, sela sam na pod i počela da vežbam jogu uz YouTube video. Pre deset godina. Taj proces suočio me je sa mnogo toga. Sa srećnim i bolnim uvidima. I bilo da sam srećna ili tužna — moja terapija je uvek joga. Nežno, kao drevni oslonac, bez žurbe, strpljivo — podnoseći i teško i lako — prati me i pažljivo okreće moj pogled u pravom smeru. Kao da govorim o nekom drugom. A joga — to sam ja.
Joga nije ono što misliš da je
Joga uvek počinje pokretima. Tako mnogi verujemo. Ali već je počela u trenutku kad si se odlučila za jogu.
Kroz telesni proces prirodno dolazimo do toga da shvatimo šta nam zaista treba, gde leže naše slabosti, a gde snage. I u zdravom telu um se kreće drugačije — kad telo dobro funkcioniše, ostalo se pridružuje. Ili obrnuto. Ni dah ne ostaje zanemaren automatizam.
Joga ne rešava ništa umesto tebe. Ne daje rešenje kad dohvatiš prste na nogama. Nećeš se prosvetliti zbog toga što ne ispadneš iz poze drveta. Ali uči te da slušaš sebe iznutra. Da usmeriš pažnju tamo gde stvarno treba i uhvatiš ono bitno. Da utišaš sav taj šum i otkriješ svoj glas. Da budeš skroz u sadašnjem trenutku — toliko duboko zaroniš u balans, u jedan dugi udah ili istezanje, da jednostavno ništa drugo ne postoji. Samo taj jedan trenutak.
I zaista — svaka zadržana poza, svako spuštanje ramena, opuštanje vilice, glađenje čela, svesni dah, ostajanje u ravnoteži — ide s tobom u svakodnevicu. Nikad ne ostaje na prostirci. Nosiš je sa sobom dalje od prostirke i nežno, jedva primetno, ali utoliko draže — uvlači se u tvoj život.
Šta se dešava kad budeš prisutna za sebe
Jedno znam sigurno. Joga ne izdaje. Na prostirci, svaki put, postoji ljubav. Samo stani bosa na svoju prostirku, sedi na pod i oseti tlo. Uzmi jedan spor, potpun udah. Spusti ramena. Zatvori oči. Daj sebi prostora — ovde i sad.
Nema vežbanja koje oduzima, jer kad sedneš, kreće se, teče sa sobom — može te samo obogatiti.
Kad se pojaviš za sebe — čak i kad je teško — potapšaš samu sebe po ramenu, zagrliš se i postojiš bez očekivanja u svetu punom očekivanja — tada unutrašnji svet postaje jedno sa spoljašnjim. Tvoj mali svemir sa svemirom. Pitanja prestaju. Odgovori prestaju. I više ne tražiš veze, jer ne treba da znaš „zašto“ si — samo treba da znaš da si ovde i sada. I to je dovoljno.
Zato sam postala instruktorka joge.
S ljubavlju, Hédi
Joga na HéRa retreatu
Na HéRa retreatu jutarnja i večernja joga su deo programa — ne kao obaveza, već kao prostor za sebe. Prilagođena svakom nivou, fokusirana na osećaj a ne na formu. Onako kako joga i treba da bude.
