Piše: Luca, šef kuhinje HéRa retreata
Tražim. Kopam. Grebem za sobom.
Često izgubljena u mraku, preturаm po svojoj ruševini. Rastavljam i sklapam delove — šta da ostane, a šta da potone u maglu prošlosti.
Ko sam ja zapravo? Ako skinem maske — ko ostaje?
Kuda idem? Koji je cilj? Gde je ravnoteža?
Klub četrdesetih
Nedavno sam postala članica. „Živeli!“ A i dalje se ne osećam starijim od 22. Mnogo se budalaštim — možda previše. Kao neka slatka trinaestogodišnjakinja. Ponekad prednost, ponekad mana. Kažu da večno mlad ostaje onaj ko u duši može da ostane dete koje se igra.
Mama sam dvoje dece. Kažu da se za taj zadatak nikad ne može zaista pripremiti. S tim sam se potpuno poistovetila. I posle 12 godina ne osećam se baš kao mama. Posebno ne kao dovoljno dobra mama… ali legenda kaže da tako oseća skoro svako. Gurам kako mogu, često stisnutih zuba i boreći se sa suzama — ali zahvalna što me nebo blagoslovilo dvoje čudesne dece.
Kuhinja — moj put
Više od 20 godina krećem se u kuhinji. Korak napred, dva nazad — ali u stalnom pokretu. Kažu da čovek pre ili posle stigne do cilja. Put sam je ono što je važno.
Da. Na putu sam — ali kuda?
Fine dining je ljubav mog srca, ali rođenje prvog deteta izbacilo me je iz njega. Veći deo godina na višoj školi radila sam u beogradskom hotelu Square Nine. Učestvovala sam u pokretanju japanskog restorana, kao desna ruka filipinskog šefa kuhinje. Jako sam volela — volim azijsku kuhinju, ali nažalost od tada nisam imala mnogo prilike da se njome bavim.
Prošla sam kroz mnogo ugostiteljskih mesta — od Sente, preko Beograda, do Kopaonika i Crvenog vrha. Tokom školskih godina radila sam i u Italiji i Engleskoj — ali to je već toliko davno da možda ni nije bilo istina. Trenutno živimo u Smederevu, gde radim u piceriji. Ko zna još koliko dugo — ne bih rekla da mi je to stvar srca.
U kuhinji sam prošla gotovo sve oblasti — švedski sto, à la carte, hladna kuhinja, topla kuhinja, poslastičarstvo, pekara. Bila sam i privatni šef kuhinje kod izraelskog ambasadora. Sanjam da jednog dana pečem kiseli hleb u pravoj pekari. Užasno volim slatkiše — i pošto moj organizam ima probleme sa mlečnim proizvodima, trudim se da se specijalizujem za hranu bez laktoze. Veganska i vegetarijanska kuhinja su mi stvar srca. Zanima me i fermentacija i upotreba divljih biljaka u ishrani — ali za to još treba vremena. Dvoje dece, posao, dom — ni da dan ima 72 sata, ne bi bilo dovoljno.
Zašto jedva čekam HéRa retreat
Svakodnevna trka potpuno me iscrpljuje. Pretpostavljam da i vi to slično osećate.
Potrebno je usporavanje. Okretanje prema unutra. Smirenje. Ravnoteža i pronalaženje sebe ponovo.
Možda je oko četrdesete to „hajde da se vratimo sebi“ neki kul trend — ali može da izazove i veliki haos u duši čoveka koji oseća da možda ne ide tamo gde bi trebalo. Pre ili posle sve se složi, ako zaista dobro slušamo prema unutra. Osećam da će mi u tome pomoći i HéRa.
Trudиću se da u što većem zenu pripremim za vas komponovana jela — i time doprinesem da se dobro osećate i da po mogućnosti uđete u još više stanje svesti kroz jogu, odmor, okretanje prema unutra i hranjиву hranu.
Još samo malo — i počinje let. Pripremite se!
Moja kuhinjska filozofija
Bez osnovne skromnosti, poštovanja, zahvalnosti i ljubavi — ne postoji kulinarska umetnost.
Sa svakim sastojkom treba postupati s poštovanjem, biti zahvalan što postoji i sa ljubavlju od njega pripremiti bilo šta — inače sve nema smisla.
Treba kuvati s ljubavlju. I ljude treba voleti po defaultu. Biti zahvalan što i ti i oni postoje na svetu.
I tada se desi čarolija.
Šta ćemo jesti na HéRa retreatu
Na HéRa retreatu Luca priprema vegetarijansku i vegansku hranu — prilagođenu radu sa telom, jogu i prisutnosti. Obroci su uključeni u cenu retreata:
- Večera u petak
- Svi obroci u subotu
- Doručak i ručak u nedelju
Hrana ovde nije samo gorivo. Ona je deo procesa — nešto što neguje, smiruje i priprema telo da postane prisutnije.
